Donji Lapac – “grad ili selo”? Pitanje koje sam, secam se, postavila mojima kad smo sa komsijama, iz ko zna kog razloga, stajali i “svecano” posmatrali vedro nebo nad kucom gde smo skupa stanovali. Tog dana sam, pretpostavljam, prvi put postala svesna gde ja to zivim geografski i sta je to Donji Lapac za mene. Nije za zameriti- naime, upravo smo ucili o geografskim razlikama izmedju grada i sela u lapackoj osnovnoj skoli.
“Mjesto!”, viknu neko od odraslih i porazi me odgovorom.”Opcina”, dodade neko drugi. Ni selo ni grad. Kao cardak ni na nebu ni na zemlji. Definicija Donjeg Lapca, ili ukratko – Lapca, ce jos duzi niz godina obelezavati znak pitanja u moj glavi. Cuj ti njih – mjesto! Pa to moze biti bilo koje – mesto. Ili opcina! Ta rec mi je uvek zvucala nekako previse…ozbiljno, kao rec nekog jezika kome mi, deca, nismo imali pristup.
Hmm…kako opisati Lapac? Ne bih bas pisala o raznim geografskim definicijama. To se danas lako moze istraziti. Internet i knjige ce pisati o mnogo toga, ali ne o ovome. Naime, Lapac je za mene, pre svega, apsolutno druga dimenzija. Verujem da za svakog od nas postoji jedno takvo mesto. Sve mi se cini da je to nesto sto nas vezuje za detinjstvo, ali opet ne mora da znaci. Mozda neko jos nije nasao svoje mesto, svoju oazu mira? Ja verujem da jesam. “Nasla” sam Lapac.
Mesto iz koga sam se, sticajem okolnosti, preselila kao desetogodisnjakinja. I koji sam opet posetila u svojim dvadesetim. I, ako mi verujete, to nesto vanvremensko, to nesto…bajkovito sto me oduvek tera da se nasmesim ili najezim ili prosto nekad zablenem u jednu tacku i izgubim u svakakvim mislima…cekalo je na istom mestu sve ove godine. Strpljivo. Nista mu vreme nije moglo. Ma kakvi. Niti promene. Svasta se u Lapcu u medjuvremenu izdesavalo, ali kako to u zivotu obicno biva, svasta i prodje i ljudi na kraju samo zele da zive u miru. Mir me je i docekao, na samom pocetku novog veka.
Izlazim iz automobila te jeseni i dooobro udahnem ostri planinski vazduh. Vazduh koji tako poznato mirise i koji govori, pocela je skola. Krenuce kise. Pada rosa, ali i boja na krosnje u sumi. Miris jeseni. Miris kise i opalog lisca. Nagovestaj studeni. Miris vrganja u sumi. I planine. Postojane, cuvaju naselje sa svih strana. To je Lapac u jesen, pomislim i kao da opet imam osecaj nervoze kad treba da krenem u vrtic. Nove patike su spremne u torbi, kosa i nokti uredno podrezani i ocisceni. Smejem se samoj sebi, ali sam svesna koliko je to nekada bilo bitno. Odvojiti se na par sati od svojih i dan provesti sa drugom decom sa kojom moras svasta da delis. U vrticu smo naucili da delimo sa drugima na pravi nacin. Prvo u vrticu, a zatim i u skoli. I svaka jesen, bas kao i ova sad, donosi mirise, a tim i osecaje vezane za novu radnu sezonu.
Ovaj put, ipak, ovo ne vazi za mene. Ovu jesen u Lapcu provodim sa najblizima – skupa ozivljavamo uspomene uz kafu u suncanom dvoristu, obilazak komsiluka i u prijatnim i svezim vecernjim setnjama. Vreme i dinamika dvadeset prvog veka kao da su stali ovde.
Mnogo vremena provodim vezana za knjige iz prilicno dobro opremljene biblioteke. I to bas u zgradi vrtica! Zujim okolo pogledom po majusnim stolicama i stolovima, narandzastim ormarima u uglu i kockama raznih velicina…Ostatak prostorije cine uredne police pune knjiga, kutak za najmladje i njihovu kreativnost i sto za nasmejanu mladu bibliotekarku. Slusa moje (verovatno blesave) detinjaste utiske dok, evo, stojim tu dvadesetak godina kasnije. Mora da me razume – pa svi imamo neke svoje momente, tesim se saljivo u sebi.
Izlazim napolje i gledam u dvoriste sa klackalicama, toboganom i raznim spravama za penjanje. Secam se dana kada su ih doneli u vrtic. Sve to silno sarenilo koje se pridruzilo starom, ali tada jos dobrodrzecem, crvenom ringispilu. Deca ga i danas posecuju s vremena na vreme, tokom letnjeg raspusta. Trava je zarasla u okolini, ali njima to nista ne smeta. Prolazim pored dobro poznate jabuke na izlazu i jos se jednom okrenem. Gledam u vrata ove zanimljive kuce da kosim krovom. Ta su vrata nekada bila ogromna i strasna. Onda kada sam tek krenula u vrtic. Deca sa svacim moraju da se nose ponekad. Onda sam par godina kasnije bila starija sestra u vrticu. Blizio se polazak u skolu za moju generaciju i vrata su tako postala manja i manje strasna.
(Photo by Kjartan Ivar Paulsen)
Krecem dalje niz ulicu. Sa leve strane vidim dobro poznate tri zgrade i bacam pogled na prozor u desnom uglu trece u nizu. Moja soba, mislim se i cudno mi sad deluje taj prozor sa tudjom satelitskom antenom. Secam se pisanja domaceg na stolu i fantasticnog pogleda na spomenik Narodnim herojima na koji smo se stalno penjali i spustali kao niz tobogan. Odlucujem da prodjem sa unutrasnje strane dvorista sve tri zgrade. da dobro osmotrim sve te ulaze gde smo se mi, klinci iz kraja, nekada davno okupljali, igrali, prepirali (sve to ide u rok sluzbe), bacali loptu na onaj metalni broj 2, pa ko vise pogodi…a kome lopta zavrsi na balkonu iznad…Desavalo se i to. Smesim se i jezim se. Drago mi je sto sam tu.
Preko puta ulice je osnovna skola u kojoj sam pohadjala tri i po razreda. Gledam u dvoriste i par klinaca koji koriste kosarkaske i fudbalske terene. Premalo sam vremena provela u toj skoli, cini mi se. Nekako sam naprasno napustila to mesto u kome sam, cini mi se, tek pocela da ucim malo vise o zivotu, ljudima i nasem nesavrsenom svetu. Ipak, uvek volim da svratim u hodnik koji uvek nekako posebno mirise, bacim pogled u tronozni klavir u uglu ispod stepenica i nestrpljivo potrazim svoju ucionicu. Evo, smejem se jer sam se setila baletanki i laganih patika koje smo specijalno morali da nosimo “unutra”, da ne isprljamo ucionicu.
Krecem dalje, svesna sta me okruzuje u blizini – sa desne strane zgrada Elektre gde je radio tata, s leve strane, malo dole nize, policijska stanica gde je radila mama. Iza mene, prema putu za Bihac, kafic “Bluee” sa dva “e”. Popularno mesto i jedno od omiljenih svratista mladih i onih koji se tako osecaju. Preko puta ulice, tamo gore, rusevine tzv. Novog hotela. Tamo su mame i tate proslavljale Novu godinu dok smo mi mladji sa bakom i dekom gledali crtace i novogodisnji program na tv-u. A evo me sad gde prilazim Starom hotelu. Ocigledno nekada veoma raskosna zgrada, sada je pusta vec decenijama, a na prozore sada neko tu i tamo zalepi neko obavestenje ili oglas. Tu je bilo i Kino, u koji mi, mladji, ni pod razno nismo smeli da krocimo (osim kad je u pitanju bila neka skolska priredba), pa smo morali da se zadovoljimo iznajmljenim VHS kasetama iz videoteke.
Gledam u svoj odraz u ogledalu. Volela bih ipak da me secanje bolje sluzi, nego sto je zaista slucaj. Kao kroz maglu secam se okupljanja sa drugaricama, pijuckanja zutog i crnog “Pola” i uzivanju u svim tim detinjastim sitnicama, koje su danas tako retro, tako jugoslovenski. “Zivotinjsko carstvo” i one slicice koje mirisu na cokoladu. “Cokolino” i obozavani “Krasov” kakao. Barbike i kenovi i celave lutke (sto manja, to popularnija!). Kasetofon. “Pony” bicikli. “Cunga lunga” zvake. Mada znam da nisam bas originalna sa ovom nostalgijom. Svako je nostalgican za vremenom svoga detinjstva. I neki delovi proslosti nam se uvek cine bolji od sadasnjosti. Takva je ta nasa ljudska priroda.
Preko puta – staro drvo. Hrast, cini mi se. Cest motiv na slikama i razglednicama. Mesto nekadasnjeg okupljanja je odmah tu u blizni, na klupama ispred prodavnice. Na tim klupama se “normalno” sedelo preko dana, ali uvece i nocu, ako zelis da budes u trendu, sesces bas na naslon. I onda bi krenula prica o svemu i svacemu. Rekao bi covek, toliko toga se desava u Lapcu. Nekad bi se u mraku cula pesma, nekad vicevi, nekad smeh…Danas je situacija drugacija. Mladi se oglavnom okupe leti, uglavnom u kaficima, a na lapackim klupama se tu i tamo odmori poneki stariji mestanin.
Bacam pogled na prodavnicu preko puta. Radnja koja je promenila adresu za dva kucna broja. U samom centru, gde se rano ujutro mogao sresti komsija, cuti sve moguce vesti, ko se ozenio, ko je dobio dete, ciji su to gosti stigli u Lapac…nije promenila namenu. Iz razgovora ljudi sa kesama u rukama mogu se stalno nacuti iste svakodnevne brige: “sta cemo za rucak”, ima li reda u posti, kad treba nekome po lek. I nekad se cini da je dosta te rutine svaki bozji dan, u tom malom mestu gde se nikad nista ne menja…ali ponekad coveku upravo to fali.
Da, u Lapcu nalazim ono sto mi cesto treba u ovim ludim, brzim vremenima – malo tisine, sto dalje od gradske buke i stresa. Da, bas onda kada imam osecaj da su mi se svi (s duznim postovanjem, ali cenim da svi to ponekad osetimo) popeli na vrh glave i da mi treba prostora od svakodnevne ludnice. U Lapcu se tako malo toga desava (pogotovo zimi!), da, onima koji vole da sami sebi diktiraju zivotni ritam, pruza neiscrpan izvor za punjenje baterija, pronalazenje dodatne kolicine energije, a i inspiracije za neke decje hirove, ako ih imaju, to jest.
Recimo, i u ovom odraslom dobu skoknuti do parka preko puta i skakutati po stepenistu spomenika Narodnom heroju Stojanu Maticu ili pentrati se po nekada ogromnom zidu do njega, koji sad izgleda tako mali. Opet se dakle nalazim u parku svog detinjstva, u samom centru Lapca. Odmah pored je bila prva adresa na kojoj sam stanovala, pa nije ni cudo sto sam godine provela bas u ovom zelenilu.
(Photo by Kjartan Ivar Paulsen)
Stare zgrade “Borova” i te prve adrese vise nema. Leti osusena trava prekriva neku vrstu platoa gde se nekada nalazila ta zanimljiva gradjevina. Sa jedne strane, par stanova, sa druge, odmah iza ugla, prolaz u kome se nalazila i posta i radnja sa onim cipelama za odrasle. Danas se posta nalazi na nekih pet minuta udaljenosti od stare adrese. Prodjem tuda nekada, peske ili biciklom kada sam u poseti i cesto me pogled odvuce ka pustom platou i maloj stazici koja se spusta ka nekadasnjoj autobuskoj stanici a na kojoj sam upravo napravila svoje prve biciklisticke korake. Pitam se -da li su i naredne generacije upadale u onu koprivu kad bi nespretno skrenule sa puta? Kada su tockovi poceli malo spretnije da se okrecu lako je bilo prelaziti i sve ostale staze i puteve po Lapcu.
Jedna od njih je ona koja vodi ka Obljaju, brdu koje mi je uvek delovalo tako blizu a “nikako da stignem do njega”. Pod Obljajem – siroka livada. Okupana suncem, dodala bih, jer je upravo takvu jasno pamtim. Zvuk vetra i zvonca sa ovcica koje komsija u daljini cuva. Svež vazduh i mirisi koji čiste i umiruju misli. Daleko od svakodnevnih obaveza i gradske buke, ova tačka na našoj planeti kao da mi pruža uvid u neku drugu svakodnevicu ili možda čak otvara vrata sećanjima i prošlosti onih zbog kojih postojim danas? Pa se onda dam u razmisljanje o svemu tome… Ovde bura zna nekada da naleti, bas onako iznenada, i “produva kroz kosti”. Tako me i sad prene iz dubokih misli i pisti “Idi negde, ugrej se, bolje ti je! Sto nisi ponela deblju jaknu?” Gledam prema brdu kroz napola otvorene oci koje se bore sa snaznim suncevim zrakama. Secam se kako su nas neki kerovi davno pojurili iz ovog kraja. A mi svi na biciklima, ne zna se ko je smotaniji. Cujemo lavez iza sebe i rusimo rekorde u okretanju pedala. “Obljaj-reli”, rekao bi neko sa strane koji stoji i krsti se pred prizorom. Kad smo isprepadani konacno stigli do “civilizacije”, shvatili smo da su psi ostali daleko iza nas. Zapravo, ono sto nas je pojurilo je verovatno bio samo glasni lavez zivotinja iza tamo neke ograde. Dogovorili smo se tada zaverenicki da nikome ne pominjemo ovaj blam. Evo, ja sve do danas odrzah obecanje. Sada je ta staza iza mene prazna i tiha. Nema laveza, nema decje vriske. Ali priroda se i dalje ne da.
Nisam verovala da cu ih opet tek tako pronaci. Ali evo i danas su mi prsti “krvavi” od sveze ubranih, slatkih kupina! I u roku od pet minuta kao da opet imam 10 godina…Zelenilo oko mene i dalje ne popusta, a vetar me jos jednom snazno sibnu u lice. Bas kao nekad, na trenutak ne mogu da disem a onda brzo sklanjam lice u jaknu koja mi je najednom preko ramena. Opet sam na biciklu. Usporavam na raskrsnici. Balansiram na kratko, ali znam kuda cu dalje.
Skrecem udesno i ubrzo ulazim u tzv. Rasetin kraj. Tu je i bakina i djedova kuca i dvoriste u kojem sam verovatno napravila prve korake. A i ostatak rodbine je tu u blizini. Bas volim ovu ulicu. Htela ne htela, tu cu uvek biti dete, ma kako da mi se neko obraca i ma kakve “odrasle” obaveze da me cekaju na nekom drugom mestu.
Spustam se dalje, do kraja ulice, tu i tamo mahnem poznatom licu i na kraju se zaustavljam na raskrsnici, na izlazu ili ulazu u Lapac (zavisi u kom pravcu se krecete). Tu se, sa moje desne strane, nalazi vecno pocivaliste mnogih dragih ljudi, koji su nekada prolazili istim ovim ulicama, slusali slicne price i brinuli iste brige…I kao da danas porucuju, zivot je ipak samo jedan, treba se opustiti i uzivati svaki dan koliko se moze, jer sve prolazi i sve se neprestano menja.
Cini mi se, ako je covek dovoljno iskren prema sebi, da “ono tamo” gde smo odrasli ima
posebno mesto u nasim mislima…Tako i mene pomisao na Lapac dovodi u neko posebno stanje, vremena koje je zauvek proslo ali je istovremeno i dalje tu, beskonacno luta mojim secanjima i “iskace” pri susretima sa nekim nekim mirisima iz kuhinje, naglascima ljudi koje srecem tu i tamo po svetu, slikama i video zapisima koje omogucuje danasnja moderna tehnologija. Ovom pricom pokusavam da se udruzim sa tim necim sto me prati u stopu gde god da sam i da ovekovecim “svoje mjesto pod suncem”…Neka se zna za Lapac!
(Photo by Kjartan Ivar Paulsen)
(Text by Dragana Paulsen)
Radila je u kompanijama koje se bave telekomunikacijama, građevinarstvom, ribarstvom, u bolnicama i socijalnim ustanovama, a nije inženjer, menadžer, građevinac…Njen alat je – znanje jezika. Dragana Paulsen je prevodilac. I to, sa kineskog na norveški i obrnuto. Kad zatreba, tu je i maternji – srpski, a povremeno “uključuje” engleski i holandski. Za obične smrtnike, neobična lingvistička kombinacija!
