Category Archives: Everyday Life

Ogledalo 2000.-te

Februarski dan umoran i siv Skoro nepozvan; poziva da otvori oči. Sećanje na juče – dal’ je nekom kriv? I taj gadan osećaj da ga nešto koči.   Lice u ogledalu, dobro poznato Oči neme, mirne, spremne su za vidik novi. Za trošenje energije, da li vredi sve to Dugog očekivanje da se dese snovi?   Korak na ulici; šta će da se desi?

Zaslepljen od sunca, prepun novih nada

I opet očekivanje; poruku prenesi

Nekom tamo gore, ko ne zna da pada.

Da veruje? Suviše je nisko

Hodao po zemlji i slušao zvuk Jer čovek će shvatiti sve što mu je blisko Al’ za pravu istinu – veliki je muk.   Da spozna? Velika je žrtva Suze prolivene, nemir, jad i strah Jer na kraju čini se da je duša mrtva Da mu je čak blizak emocija kraj.

I na koju stranu sada da krene?

Dal’ je stvarno važan ugled, moć i broj? Večno u dilemi, neke mračne sene Okreću mu glavu, viču ”Marš!” i ”Stoj!”

Dragana Vignjević

“Potraga”

Pre par godina je negde pročitao da svaki čovek ima pravo da sreću traži na svoj način. Velika istina, velika!, pomislio je i odmah je prisvojio kao svoju misao vodilju. Bio je ponosan na svoju istrajnost – te parole o potrazi za srećom se od tada čvrsto držao. Tog dana pogotovo čvrsto. Posmatrač sa strane bi rekao da mu ništa nije išlo u korist, šta više, činilo se da je sve što je imao bilo par tih utešnih optimističkih misli u glavi.
Vreme je bilo užasno. Padala je ledena kiša. Grad od blata tonuo je u jesenji sumrak. Ali ne, on je bio srećan. Znao je da niko neće uspeti da poljulja ovo blaženo stanje, prouzrokovano događajima dana, koji se polako završavao.
Sve je počelo uobičajenim naglim buđenjem. Na ulici, naravno. A klupa na kojoj je spavao…Gospode, da li je to uopšte LIČILO na klupu??? Zdušno je pokušavao i eto, skoro da je uspevao, da uživa u opštem rasulu koje ga je okruživalo. Telefon je uporno zvonio i, iako se vec gomila njegovih komšija skupila oko govornice, on je prvi uspeo da zgrabi slušalicu.

-Halo?

-Dobar dan, ovde sekretarica preduzeća “Rovčilo Kradić doo” .Tražim gospodina P…Halo?….Da li je gospodin P. tu?

-Ovaj….

-Obaveštavamo Vas da je razgovor za posao zakazan za danas u pet popodne. Adresu znate? Severni bulevar broj 2, u prizemlju.
-Pa ,ovaj, mislim da…

-Dakle, ako budete imali ikakvih pitanja u međuvremenu, slobodno okrenite naš broj. Verujemo da ga znate? Dakle, do pet, prijatno!
Gospodin P? “Rovčilo Kradić doo”? Čuo je da su vec duže vreme u nekim dugovima…čime se ono bave? Neka građevina, kao da je video u nekim starim novinama…A ko je taj godpodin P? I ko još uopšte greškom zove govornicu? Pa ovu njihovu mesecima niko ne koristi! Čudo da je i ostala u jednom komadu…
Dok je tako mozgao šta da radi sa potencijalnim radnim mestom, koje mu je izgleda bilo na dohvat ruke, ugledao je Žiku kako koristi gužvu i zauzima njegovu klupu…to znači da će morati da traži novu, inače će uveče ležati na travi…Još jednom je pogledao Žiku kako već blaženo hrče na trulom drvetu i brzo doneo odluku. Srećom, znao je gde je Severni bulevar.
Zgrada u kojoj se firma nalazila je zaista bila izuzetna. Beli zidovi ,sa vrhunskim kvalitetom prozorskih stakala i krovom, koji, verovao je, ne prokišnjava. Nije loše za početak. Kucnuo je na vrata.

-Slobodno!…Izvolite?

-Dobar dan. Ja sam, ovaj…Ne znam da li sam sa Vama pričao..Jutros ste mi javili da dođem na razgovor. ..za posao, znate. Za pet imam zakazano.

-Dakle? Ah, pa da! Uđite, direktor Vas očekuje.
Direktor NJEGA očekuje…Progutao je knedlu, zategao pohabani kaput na sebi i, nakon što je sekretarica otvorila drndava stara vrata, zakoračio je u prohladnu prostoriju. Zelene zavese, zeleni stolnjak…sa nostalgijom se setio srećnih vremena iz detinjstva. Punacki direktor je ustao iz stare kožne fotelje i pruzio ruku uz neprirodno širok osmeh.
-Znate, dragi moj gospodine, imali ste dosta sreće što ste uspeli da zakažete intervju. Ne primamo, znate, mnogo ljudi u toku godine. No, da pređemo na stvar. Vaš feljton u novinama-kako li se zovu?-ah da, “Jučerašnjica”, bio je zaista izvanredan! Vaše poznavanje istorije izgradnje magistrala…

-Da, ali ja…

-Naravno, slažem se sa Vama. Tek treba da sagledamo sve Vaše kvalitete i da vidimo šta imate da nam ponudite. Profesionalac kao što ste Vi definitivno neće dozvoliti da ga kvalifikuju samo na osnovu novinskih članaka, zar ne? Naravno, potrebno je malo prakse..

-Ali gospodine, molim Vas!

-Kako molim?

-Da li mogu da sednem?

-Oh, pa naravno! Marija, donesi gospodinu stolicu iz hodnika. Hoćete li čašu vode? Da li Vam je dobro?

-Da, sasvim sam u redu. Nego, što se tiče posla, mislim da neću…

-Ma,haj’te, molim Vas! Nemojte biti skromni! Nećemo Vas sad tek tako pustiti! Znate, Vi ste veoma retka prilika.

-Slažem se u potpunosti. Vidite, nisam ja ono što Vi tražite…

-Bez uvrede, gospodine P, ali retko ko može odmah da zna šta mi tražimo…

-Ali, molim Vas!!!

-Ne, nemojte me prekidati. Vidite, naš kolektiv smatra…

-Vi morate znati da…

-…da će stanje biti produktivnije ako nas ima više…

-Molim Vas, saslušajte me!!!

-No, dobro, gospodine P, šta je sada bilo?

-U tome je stvar. Ja nisam gospodin P! Ja sam J. i, nažalost, nisam nikakav gospodin!
-Oh, gospode! Kako, molim??? No…Marija! Koga ste zvali telefonom?..e, pa za Vašu informaciju, pozvali ste pogrešan broj! Jeste, po-gre-šan!

Trudeći se da sakrije bes, direktor preduzeća “Rovčilo Kradić doo” ustade iz fotelje i primaknu se njemu, nesuđenom novozaposlenom.

– Vidite, gospodine J, meni je strašno žao, ali Vas moram zamoliti da odete.

Ali on je već bio duboko u mislima koje su se smenjivale 100 na sat. Uhvatio je sebe kako ima priliku da prosvetli gospodina “instant-gradimo-magistrale-za-deset-godina” i otkrije mu način kako da “Rovčilo Kradić doo” izađe iz finansijskih neprilika. Mogao ih je povezati sa ujkom- tu bi, računao je, morao da popusti i ponovo uspostavi kontakte sa brojnim rođacima…Ali! Oni fino da zavrse obnovu onih zgrada u predgrađu, ujki su ionako još samo trebali nešto jeftiniji građevinci. Uh, kakav bi to kraj onda bio! Preselio bi se na selo, našao svoju sreću…na svoj način…

-Imam predlog za Vas. Mislim, kad sam već tu…

-Oh, zaboga, Mislite na zaposlenje? Morate znati princip naše firme…

-Upravo pokušavam da Vam objasnim…

-Ne, ne! Nije potrebno ništa da se objašnjava. Vidite, vreme je novac, a mi to vreme upravo suludo trošimo! Da se uklapate u ovu vrstu posla, u redu, ali –dragi moj gospodine-pa Vi nemate ni dan radnog iskustva!

Bio je red na njega da preuzme inicijativu. Skočio je iz neudobne stolice, glumeći totalnu uvređenost.

-Iskustva??? Iskustva, kažete?! E, pa da vidimo! U fizičkim radovima imam definitivno više iskustva nego ceo Vaš kolektiv!

Koliko li je samo kutija preneo sa Žikom od kamiona, do trećeg sprata, sa sprata do kontejnera. I tako godinama! Može se reći da nije slagao ovog uobraženog direktora. Ispalivši tako par rafala u njegovom pravcu, pun sebe, zaključi:

-I ne samo to! Svoju praksu obavljam svakodnevno – i to besplatno!

Video je već da će se ujkine trospratnice izgraditi bez spretnih i ažurnih ruku ovog gospodina i njegovog uvaženog kolektiva. Nema ni brašna ni hleba od ovakvih diplomatskih pregovora.

Direktor ga je zapanjeno pogledao.

– Ali to je apsurd, da pružate besplatne usluge! Pa, gde to još ima?? Vaše vreme definitivno nije i Vaš novac!

-O, ne! U pravu ste! Moje vreme je toliki lukuz da je apsolutno neprocenjivo. Upravo zbog toga, odustajem od svoje namere. Idem. Doviđenja, gospodine direktore.

Brzinom svetlosti ustao je sa rasklimane stolice. Ljudi tipa direktora firme “Rovčilo Kradić doo” veoma brzo su ga umarali. U tom momentu osetio je kao da, sve što mu u životu treba, jeste da izađe iz ove zgrade. Morao je da izleti napolje, na svež vazduh, gde ga je na mračnoj, blatnjavoj ulici čekala Ona – Sreća i njena najbolja drugarica Sloboda. Nasmešio im se pobednički. Zagrlio je ove dve dame i odgegao niz blatnjavu ulicu.

Dragana Vignjević

Neka se zna za Lapac!

Donji Lapac – “grad ili selo”? Pitanje koje sam, secam se, postavila mojima kad smo sa komsijama, iz ko zna kog razloga, stajali i “svecano” posmatrali vedro nebo nad kucom gde smo skupa stanovali. Tog dana sam, pretpostavljam, prvi put postala svesna gde ja to zivim geografski i sta je to Donji Lapac za mene. Nije za zameriti- naime, upravo smo ucili o geografskim razlikama izmedju grada i sela u lapackoj osnovnoj skoli.

“Mjesto!”, viknu neko od odraslih i porazi me odgovorom.”Opcina”, dodade neko drugi. Ni selo ni grad. Kao cardak ni na nebu ni na zemlji. Definicija Donjeg Lapca, ili ukratko – Lapca, ce jos duzi niz godina obelezavati znak pitanja u moj glavi. Cuj ti njih – mjesto! Pa to moze biti bilo koje – mesto. Ili opcina! Ta rec mi je uvek zvucala nekako previse…ozbiljno, kao rec nekog jezika kome mi, deca, nismo imali pristup.

Hmm…kako opisati Lapac? Ne bih bas pisala o raznim geografskim definicijama. To se danas lako moze istraziti. Internet i knjige ce pisati o mnogo toga, ali ne o ovome. Naime, Lapac je za mene, pre svega, apsolutno druga dimenzija. Verujem da za svakog od nas postoji jedno takvo mesto. Sve mi se cini da je to nesto sto nas vezuje za detinjstvo, ali opet ne mora da znaci. Mozda neko jos nije nasao svoje mesto, svoju oazu mira? Ja verujem da jesam. “Nasla” sam Lapac.

Mesto iz koga sam se, sticajem okolnosti, preselila kao desetogodisnjakinja. I koji sam opet posetila u svojim dvadesetim. I, ako mi verujete, to nesto vanvremensko, to nesto…bajkovito sto me oduvek tera da se nasmesim ili najezim ili prosto nekad zablenem u jednu tacku i izgubim u svakakvim mislima…cekalo je na istom mestu sve ove godine. Strpljivo. Nista mu vreme nije moglo. Ma kakvi. Niti promene. Svasta se u Lapcu u medjuvremenu izdesavalo, ali kako to u zivotu obicno biva, svasta i prodje i ljudi na kraju samo zele da zive u miru. Mir me je i docekao, na samom pocetku novog veka.

Izlazim iz automobila te jeseni i dooobro udahnem ostri planinski vazduh. Vazduh koji tako poznato mirise i koji govori, pocela je skola. Krenuce kise. Pada rosa, ali i boja na krosnje u sumi. Miris jeseni. Miris kise i opalog lisca. Nagovestaj studeni. Miris vrganja u sumi. I planine. Postojane, cuvaju naselje sa svih strana. To je Lapac u jesen, pomislim i kao da opet imam osecaj nervoze kad treba da krenem u vrtic. Nove patike su spremne u torbi, kosa i nokti uredno podrezani i ocisceni. Smejem se samoj sebi, ali sam svesna koliko je to nekada bilo bitno. Odvojiti se na par sati od svojih i dan provesti sa drugom decom sa kojom moras svasta da delis. U vrticu smo naucili da delimo sa drugima na pravi nacin. Prvo u vrticu, a zatim i u skoli. I svaka jesen, bas kao i ova sad, donosi mirise, a tim i osecaje vezane za novu radnu sezonu.

Ovaj put, ipak, ovo ne vazi za mene. Ovu jesen u Lapcu provodim sa najblizima – skupa ozivljavamo uspomene uz kafu u suncanom dvoristu, obilazak komsiluka i u prijatnim i svezim vecernjim setnjama. Vreme i dinamika dvadeset prvog veka kao da su stali ovde. Cujem krisom da ipak mogu do Interneta u blizini i skoknucu, caskom, cisto da budem u kontaktu tu i tamo.

Medjutim, mnogo vise vremena provodim vezana za knjige iz prilicno dobro opremljene biblioteke. I to bas u zgradi vrtica! Zujim okolo pogledom po majusnim stolicama i stolovima, narandzastim ormarima u uglu i kockama raznih velicina…Ostatak prostorije cine uredne police pune knjiga, kutak za najmladje i njihovu kreativnost i sto za nasmejanu mladu bibliotekarku. Slusa moje (verovatno blesave) detinjaste utiske dok, evo, stojim tu dvadesetak godina kasnije. Mora da me razume – pa svi imamo neke svoje momente, tesim se saljivo u sebi.

Izlazim napolje i gledam u dvoriste sa klackalicama, toboganom i raznim spravama za penjanje. Secam se dana kada su ih doneli u vrtic. Sve to silno sarenilo koje se pridruzilo starom, ali tada jos dobrodrzecem, crvenom ringispilu. Deca ga i danas posecuju s vremena na vreme, tokom letnjeg raspusta. Trava je zarasla u okolini, ali njima to nista ne smeta. Prolazim pored dobro poznate jabuke na izlazu i jos se jednom okrenem. Gledam u vrata ove zanimljive kuce da kosim krovom. Ta su vrata nekada bila ogromna i strasna. Onda kada sam tek krenula u vrtic. Deca sa svacim moraju da se nose ponekad. Onda sam par godina kasnije bila starija sestra u vrticu. Blizio se polazak u skolu za moju generaciju i vrata su tako postala manja i manje strasna.

Photo by Kjartan Ivar Paulsen(Photo by Kjartan Ivar Paulsen)

Krecem dalje niz ulicu. Sa leve strane vidim dobro poznate tri zgrade i bacam pogled na prozor u desnom uglu trece u nizu. Moja soba, mislim se i cudno mi sad deluje taj prozor sa tudjom satelitskom antenom. Secam se pisanja domaceg na stolu i fantasticnog pogleda na spomenik Narodnim herojima na koji smo se stalno penjali i spustali kao niz tobogan. Odlucujem da prodjem sa unutrasnje strane dvorista sve tri zgrade. da dobro osmotrim sve te ulaze gde smo se mi, klinci iz kraja, nekada davno okupljali, igrali, prepirali (sve to ide u rok sluzbe), bacali loptu na onaj metalni broj 2, pa ko vise pogodi…a kome lopta zavrsi na balkonu iznad…Desavalo se i to. Smesim se i jezim se. Drago mi je sto sam tu.

Preko puta ulice je osnovna skola u kojoj sam pohadjala tri i po razreda. Gledam u dvoriste i par klinaca koji koriste kosarkaske i fudbalske terene. Premalo sam vremena provela u toj skoli, cini mi se. Nekako sam naprasno napustila to mesto u kome sam, cini mi se, tek pocela da ucim malo vise o zivotu, ljudima i nasem nesavrsenom svetu. Ipak, uvek volim da svratim u hodnik koji uvek nekako posebno mirise, bacim pogled u tronozni klavir u uglu ispod stepenica i nestrpljivo potrazim svoju ucionicu. Evo, smejem se jer sam se setila baletanki i laganih patika koje smo specijalno morali da nosimo “unutra”, da ne isprljamo ucionicu.

Krecem dalje, svesna sta me okruzuje u blizini – sa desne strane zgrada Elektre gde je radio tata, s leve strane, malo dole nize, policijska stanica gde je radila mama. Iza mene, prema putu za Bihac, kafic “Bluee” sa dva “e”. Popularno mesto i jedno od omiljenih svratista mladih i onih koji se tako osecaju. Preko puta ulice, tamo gore, rusevine tzv. Novog hotela. Tamo su mame i tate proslavljale Novu godinu dok smo mi mladji sa bakom i dekom gledali crtace i novogodisnji program na tv-u. A evo me sad gde prilazim Starom hotelu. Ocigledno nekada veoma raskosna zgrada, sada je pusta vec decenijama, a na prozore sada neko tu i tamo zalepi neko obavestenje ili oglas. Tu je bilo i Kino, u koji mi, mladji, ni pod razno nismo smeli da krocimo (osim kad je u pitanju bila neka skolska priredba), pa smo morali da se zadovoljimo iznajmljenim VHS kasetama iz videoteke.

Gledam u svoj odraz u ogledalu. Volela bih ipak da me secanje bolje sluzi, nego sto je zaista slucaj. Kao kroz maglu secam se okupljanja sa drugaricama, pijuckanja zutog i crnog “Pola” i uzivanju u svim tim detinjastim sitnicama, koje su danas tako retro, tako jugoslovenski. “Zivotinjsko carstvo” i one slicice koje mirisu na cokoladu. “Cokolino” i obozavani “Krasov” kakao. Barbike i kenovi i celave lutke (sto manja, to popularnija!). Kasetofon. “Pony” bicikli. “Cunga lunga” zvake. Mada znam da nisam bas originalna sa ovom nostalgijom. Svako je nostalgican za vremenom svoga detinjstva. I neki delovi proslosti nam se uvek cine bolji od sadasnjosti. Takva je ta nasa ljudska priroda.

Preko puta – staro drvo. Hrast, cini mi se. Cest motiv na slikama i razglednicama. Mesto nekadasnjeg okupljanja je odmah tu u blizni, na klupama ispred prodavnice. Na tim klupama se “normalno” sedelo preko dana, ali uvece i nocu, ako zelis da budes u trendu, sesces bas na naslon. I onda bi krenula prica o svemu i svacemu. Rekao bi covek, toliko toga se desava u Lapcu. Nekad bi se u mraku cula pesma, nekad vicevi, nekad smeh…Danas je situacija drugacija. Mladi se oglavnom okupe leti, uglavnom u kaficima, a na lapackim klupama se tu i tamo odmori poneki stariji mestanin.

Bacam pogled na prodavnicu preko puta. Radnja koja je promenila adresu za dva kucna broja. U samom centru, gde se rano ujutro mogao sresti komsija, cuti sve moguce vesti, ko se ozenio, ko je dobio dete, ciji su to gosti stigli u Lapac…nije promenila namenu. Iz razgovora ljudi sa kesama u rukama mogu se stalno nacuti iste svakodnevne brige: “sta cemo za rucak”, ima li reda u posti, kad treba nekome po lek. I nekad se cini da je dosta te rutine svaki bozji dan, u tom malom mestu gde se nikad nista ne menja…ali ponekad coveku upravo to fali.

Da, u Lapcu nalazim ono sto mi cesto treba u ovim ludim, brzim vremenima – malo tisine, sto dalje od gradske buke i stresa. Da, bas onda kada imam osecaj da su mi se svi (s duznim postovanjem, ali cenim da svi to ponekad osetimo) popeli na vrh glave i da mi treba prostora od svakodnevne ludnice. U Lapcu se tako malo toga desava (pogotovo zimi!), da, onima koji vole da sami sebi diktiraju zivotni ritam, pruza neiscrpan izvor za punjenje baterija, pronalazenje dodatne kolicine energije, a i inspiracije za neke decje hirove, ako ih imaju, to jest.

Recimo, i u ovom odraslom dobu skoknuti do parka preko puta i skakutati po stepenistu spomenika Narodnom heroju Stojanu Maticu ili pentrati se po nekada ogromnom zidu do njega, koji sad izgleda tako mali. Opet se dakle nalazim u parku svog detinjstva, u samom centru Lapca. Odmah pored je bila prva adresa na kojoj sam stanovala, pa nije ni cudo sto sam godine provela bas u ovom zelenilu.

Photo by Kjartan Ivar Paulsen

(Photo by Kjartan Ivar Paulsen)

Stare zgrade “Borova” i te prve adrese vise nema. Leti osusena trava prekriva neku vrstu platoa gde se nekada nalazila ta zanimljiva gradjevina. Sa jedne strane, par stanova, sa druge, odmah iza ugla, prolaz u kome se nalazila i posta i radnja sa onim cipelama za odrasle. Danas se posta nalazi na nekih pet minuta udaljenosti od stare adrese. Prodjem tuda nekada, peske ili biciklom kada sam u poseti i cesto me pogled odvuce ka pustom platou i maloj stazici koja se spusta ka nekadasnjoj autobuskoj stanici a na kojoj sam upravo napravila svoje prve biciklisticke korake. Pitam se -da li su i naredne generacije upadale u onu koprivu kad bi nespretno skrenule sa puta? Kada su tockovi poceli malo spretnije da se okrecu lako je bilo prelaziti i sve ostale staze i puteve po Lapcu.

Jedna od njih je ona koja vodi ka Obljaju, brdu koje mi je uvek delovalo tako blizu a “nikako da stignem do njega”. Pod Obljajem – siroka livada. Okupana suncem, dodala bih, jer je upravo takvu jasno pamtim. Zvuk vetra i zvonca sa ovcica koje komsija u daljini cuva. Svež vazduh i mirisi koji čiste i umiruju misli. Daleko od svakodnevnih obaveza i gradske buke, ova tačka na našoj planeti kao da mi pruža uvid u neku drugu svakodnevicu ili možda čak otvara vrata sećanjima i prošlosti onih zbog kojih postojim danas? Pa se onda dam u razmisljanje o svemu tome… Ovde bura zna nekada da naleti, bas onako iznenada, i “produva kroz kosti”. Tako me i sad prene iz dubokih misli i pisti “Idi negde, ugrej se, bolje ti je! Sto nisi ponela deblju jaknu?” Gledam prema brdu kroz napola otvorene oci koje se bore sa snaznim suncevim zrakama. Secam se kako su nas neki kerovi davno pojurili iz ovog kraja. A mi svi na biciklima, ne zna se ko je smotaniji. Cujemo lavez iza sebe i rusimo rekorde u okretanju pedala. “Obljaj-reli”, rekao bi neko sa strane koji stoji i krsti se pred prizorom. Kad smo isprepadani konacno stigli do “civilizacije”, shvatili smo da su psi ostali daleko iza nas. Zapravo, ono sto nas je pojurilo je verovatno bio samo glasni lavez zivotinja iza tamo neke ograde. Dogovorili smo se tada zaverenicki da nikome ne pominjemo ovaj blam. Evo, ja sve do danas odrzah obecanje. Sada je ta staza iza mene prazna i tiha. Nema laveza, nema decje vriske. Ali priroda se i dalje ne da.

Nisam verovala da cu ih opet tek tako pronaci. Ali evo i danas su mi prsti “krvavi” od sveze ubranih, slatkih kupina! I u roku od pet minuta kao da opet imam 10 godina…Zelenilo oko mene i dalje ne popusta, a vetar me jos jednom snazno sibnu u lice. Bas kao nekad, na trenutak ne mogu da disem a onda brzo sklanjam lice u jaknu koja mi je najednom preko ramena. Opet sam na biciklu. Usporavam na raskrsnici. Balansiram na kratko, ali znam kuda cu dalje.

Skrecem udesno i ubrzo ulazim u tzv. Rasetin kraj. Tu je i bakina i djedova kuca i dvoriste u kojem sam verovatno napravila prve korake. A i ostatak rodbine je tu u blizini. Bas volim ovu ulicu. Htela ne htela, tu cu uvek biti dete, ma kako da mi se neko obraca i ma kakve “odrasle” obaveze da me cekaju na nekom drugom mestu.

Spustam se dalje, do kraja ulice, tu i tamo mahnem poznatom licu i na kraju se zaustavljam na raskrsnici, na izlazu ili ulazu u Lapac (zavisi u kom pravcu se krecete). Tu se, sa moje desne strane, nalazi vecno pocivaliste mnogih dragih ljudi, koji su nekada prolazili istim ovim ulicama, slusali slicne price i brinuli iste brige…I kao da danas porucuju, zivot je ipak samo jedan, treba se opustiti i uzivati svaki dan koliko se moze, jer sve prolazi i sve se neprestano menja.

Cini mi se, ako je covek dovoljno iskren prema sebi, da “ono tamo” gde smo odrasli ima
posebno mesto u nasim mislima…Tako i mene pomisao na Lapac dovodi u neko posebno stanje, vremena koje je zauvek proslo ali je istovremeno i dalje tu, beskonacno luta mojim secanjima i “iskace” pri susretima sa nekim nekim mirisima iz kuhinje, naglascima ljudi koje srecem tu i tamo po svetu, slikama i video zapisima koje omogucuje danasnja moderna tehnologija. Ovom pricom pokusavam da se udruzim sa tim necim sto me prati u stopu gde god da sam i da ovekovecim “svoje mjesto pod suncem”…Neka se zna za Lapac!

Photo by Kjartan Ivar Paulsen

(Photo by Kjartan Ivar Paulsen)

(Text by Dragana Paulsen)

 

Ништа ме не кошта да пробам.

 

Ништа ме не кошта да пробам.

Објављено: 6. децембар 2011. од стране магазин Студент под Писма читалаца 

Хој, Белгијо, међу пивом и чоколадом!

Да нешто разјаснимо – не бих ја никада ни провирила ван Србије да нисам имала снова. Још као студенту Филолошког било ми је „суђено“ да слушам приче о иностранству и путовањима и, хвала Богу, нисам се ни жалила на то. И док је већина „тупила и тупила“ како „ником није лепше него нама“…нека хвала, ја сам себи на папир давно уцртала тачку – што би наш народ рекао „зацртала сам себи судбину“. Колико ме сећање служи (не судите ако не морате, друга година мог кратког студирања се десила пре девет година), тој једној тачки (тамо негде, на крају планете) придружило се још много њих. Видела сам да немам куд, боље да себи прекратим муке. Стога сам се коначно и званично одлучила – кад тад, не знам када, не знам како – живећу у инсотранству живот који ја бирам! Завирила сам тада у џеп (новчаник иначе ретко користим а тад га нисам ни имала – шта у њега да ставим?): имам све укупно 30 динара до краја недеље, подстанар сам, породично благо једнако је минусу и гомили дугова, што ће рећи: само једна у гомили забрињених младих глава у Србији.

Једини начин да први пут у животу употребим пасош (који сам иначе добила у децембру 2001), била је – стипендија. Једини поштен начин да се дође до стипендије јесте знање. До знања се стиже уз помоћ књиге. Технички гледано, четири проста корака. Ја сам одлучила да кренем тим путем и веровала сам у себе. Стрпљење, прагматичност и вера у себе је све што вам треба. Све остало долази и пролази и оволики увод пишем због свима нам познате ситуације у земљи и нашим животима.

Тако смо једне зимске вечери попуњавали формуларе за стипендију која се додељује за летње курсеве холандског језика у Холандији и Белгији. Ништа ме не кошта да пробам, рекла сам у себи, предала попуњен формулар и потпуно заборавила на то…до једне топле мартовске вечери, када сам у сандучету открила коверат, на коме је писало „BUITENLAND“ („иностранство“, на холандском). Тако је све кренуло. Коначно прилика да учим у иностранству и видим свет!

Нажалост – или на срећу: ко зна шта ме још у животу чека (узмимо у обзир да одавно више не живим у Србији) – курс је трајао свега три недеље, па немам баш толико искуства да пишем о студирању у иностранству. Међутим, имам доста да кажем о искуству у размени студената, свакодневном боравку у међународном студентском кампусу , предности боравка у страној земљи за оне које уче стране језике.

Курс који сам ја похађала у јулу 2002. био је организован од стране универзитета у белгијском граду Хаселту. Било нас је стотину из 26 земаља у свету (могуће да данас то важи за већи број земаља, с обзиром на географске промене). Уживала сам пре свега у боравку на једној од тачака планете (поменутих на почетку текста!) , где има места за свакога, за сваку културу, обичај, језик. Најбољи пријатељи су ми стигли право из Индонезије. Повезивала нас је жеља за знањем холандског и фламанског језика и културе. Били смо на правом месту, свакодневно слушајући занимљива предавања, често путујући на излете, упознавајући се са историјом тих земаља и бројним музејима и изложбама, али и са градском ноћним животом, белгијским поносом – чоколадом и пивом и свакодневном вожњом бицикла, упркос нестабилном времену, типичном за Белгију.

bg1

Било је то једно право животно искуство и за мене су се од тада отворила врата кроз која сам често пролазила. Од тада, није прошла ниједна година да бар једном  нисам провирила „преко гране“ и, верујте, нико ме није финансирао. Доста сам радила сама, не само послове, већ и на успостављању бројних иностраних контаката и коцкице су се склапале, једна по једна. Било је момената, наравно, кад бих се превише наслушала прича „из шупљег у празно“, па сам мислила да нећу успети. Међутим, човек је сам ковач своје среће и нико ми није био крив што сам допуштала да ми се „ремете кругови“. Буде па прође, па сам увек изнова радила на својим сновима и сад више немам тих брига.

bg2

Верујте, кад нешто радите срцем – то се види. Види вам се на лицу. Види се око вас. Постављате питања. Сваки дан нешто откривате. Комуницирате и размењујете конструктивна мишљења са људима. Паметним људима. Кад сте на правом путу, само са паметнима можете да се распричате. Дакле, знаћете кад је то то. Морате да знате шта нећете, а шта хоћете од живота. Ако је то студирање у иностранству, латите се књиге, будите радознали али размишљајте једноставно, гледајте много даље од прста пред носом и верујте у себе! Само напред!

 

 

“Kultura različitosti” – Gorčin Stojanović (“Blic”, 2001.)

U malom gradu na severu velike ravnice trošim popodne na kafu bez šećera. Tiho je. Retki prolaznici ne remete siestu letnjeg poslepodneva, dan se usporava prema svome kraju. Razgovor je tih, smiren, naoko lišen strasti. Na zidovima okolnih zgrada crne se grafiti, sveži, tek napisani. Vređanje po nacionalnoj, rasnoj i verskoj osnovi, psovke, pozivi na linč, proterivanje i ubistvo, to je sadržaj tekstova na zidovima.

Razgovara se o događajima sa prestoničkog Trga, o situaciji do sada neviđenoj na tom mestu koje je zapamtilo svakojake žestoke prizore. Televizijske slike ponudile su pozorja nasilja jakih nad slabijima od sebe. Momci u šajkačama, goli do pasa ili u spitfajer jaknama, obuveni u džombaste patike, mlate ljude koji se ne brane, njih nekoliko stotina tuče nekoliko desetina drugih. »Ispravednim« momcima smetaju žene, devojke, mladići koji hoće da provedu jedno veselo popodne u glavnom gradu.

Razgovor o tim prizorima strašniji je od samih scena nasilja. Opravdanje za premlaćivanje, traženje alibija za zločin, ravnodušnost prema tuđoj patnji, sve to priziva u sećanje godine kada je sve počinjalo. Tada se, najpre, bojkotovala pasta za zube kao tuđi proizvod, potom se prešlo na ubijanje Drugih. Sada se sprečava ispoljavanje različitosti mada ono nikog ne ugrožava, nije, čak, ni opterećeno zahtevima za bilo kakvom društvenom ili političkom akcijom, reč je, naprosto, o karnevalu. Ćutljiva malograđanska većina nije tako ćutljiva u ovo mirno popodne, ima neke jetkosti, nekog ogorčenja, užasavajuće netrpeljivosti u iskazima otvorene mržnje prema nečijem seksualnom opredeljenju. Paradoksalno, grafiti kojima su okruženi nisu predmet komentara, nego neki daleki događaji prema kojima se zauzima definitivan stav: »Tako im i treba!«

Nije to obična mržnja, ona spram suseda, spram pripadnika druge nacije, sportskog rivala, mržnja na koju smo ovde navikli kao na svakodnevnu stvar. Ova je mržnja puna rešenosti, prepuna čiste zluradosti zbog tuđeg bola, u svojoj apsloutnoj i nepomućenoj spremnosti da se opravda neopravdivo, očišćena od motiva osvete ili osećanja osujećenosti. Čista i jasna mržnja, i ništa više.

Kafa bez šećera postaje gorka do nepodnošljivosti. Teško je objasniti nekom ko to ne želi da razume, kako je pravo na razliku nepovredivo i neotuđivo. Uostalom, gde je nešto o tome mogao naučiti? Svakako ne u Školi, Crkvi, Vojsci, Skupštini ili na Pijaci. Odustajem, Kafana je još manje mesto za lekciju iz elementarnog morala. Istovremeno, napuštanje razgovora osećam kao prilog opštoj ravnodušnopsti, sramota me je zbog toga. Grafiti na zidovima pojačavaju osećanje teskobe.

Maštala o Kini, skućila se u Norveškoj

Srbinside – Lepša strana Srbije

Maštala o Kini, skućila se u Norveškoj

October 8, 2013,

oslo-dragana paulsnerRadila je u kompanijama koje se bave telekomunikacijama, građevinarstvom, ribarstvom, u bolnicama i socijalnim ustanovama, a nije inženjer, menadžer, građevinac…Njen alat je – znanje jezika. Dragana Paulsen je prevodilac. I to, sa kineskog na norveški i obrnuto. Kad zatreba, tu je i maternji – srpski, a povremeno “uključuje” engleski i holandski. Za obične smrtnike, neobična lingvistička kombinacija!

Ono što njenu priču čini još zanimljivijom je da je maštala o životu u Kini, a skućila se u Norveškoj. Dok je studirala na Filološkom fakultetu u Beogradu bila je zaljubljena u Kinu, kineski jezik, kulturu, tradiciju, filozofiju, medicinu…

– Glavni razlog zašto sam izabrala kineski jeste kineska filozofija, njihov osećaj za disciplinu i pragmatičnost. Zatim su tu i kineski karakteri, “znakovi”, kako ih mi zovemo, koji predstavljaju umetnost za sebe. Mnogo volim da pišem na kineskom i njihova prebogata kultura ne prestaje da me oduševljava. U Kini sam boravila godinu dana nakon diplomiranja. Predavala sam engleski jezik i usput uzela još jedan sertifikat iz kineskog – priča Dragana.

oslo-Kineski-zidoslo-peking

U Kini je boravila godinu dana i nadala se da će tu naći posao i ostati

Dok je živela u Putjenu, na jugoistoku Kine, bila je presrećna. Kako kaže, neprekidno je pratio osećaj da bi bez problema mogla da živi tamo do kraja života. Puno je radila, ali joj to nimalo nije smetalo.
A onda se dogodilo “to nešto” što je Dragani promenilo život. Tu, u Kini, upoznala je Kjartana Ivara Paulsena, IT konsultanta iz Osla. I posle višegodišnjeg druženja, dopisivanja, povremenog viđanja, preselila se u Norvešku, a zatim i postala gospođa Paulsen.

oslo-brodoslo-sever

 

Prijateljstvo započeto u Kini završilo se brakom: Dragana i Kjartan

– U Oslu živim od 2009. godine. Eto, igrom slučaja, inače, stvarno nikada nisam ni pomišljala da ću živeti ovde. Norvežani su vrlo prijatan i topao narod, brzo sam se navikla, ali, naravno, uvek postoji nostalgija. Sada preko interneta pratim sve vesti iz naše zemlje, na forumima sam, čitam čak i komentare čitalaca…I to je neka vrsta nostalgije. Poslovno, svakako, imam mnogo veće šanse za napredovanje i stalno učenje. Kao prevodilac – konsultant pomažem uglavnom u komunikaciji između norveških i kineskih firmi. Sarađujem i sa Norveško – kineskom privrednom komorom gde podučavam članove tog udruženja, uglavnom Norvežane, osnovnoj komunikaciji na kineskom, kako bi im to olakšalo poslovanje sa kineskim firmama. Kao slobodni strelac angažovana sam i od strane ekonomskog i trgovinskog odeljenja Kineske ambasade u Oslu gde pomažem u čitanju norveške stampe i medija uopšte – nabraja Dragana i dodaje da, pored svega, prevodi i sa norveškog ili kineskog na engleski, a drži i privatne časove.

oslo-sever1oslo-ponoc

Iz porodičnog albuma, sa putovanja po severu Norveške: Trol i ponoćno sunce

Na fakultetu je dve godine učila i holandski, i to je, kako kaže, drugi jezik koji obožava i žao joj je što ga trenutno malo koristi. Ipak, povremeno prevodi za jednu flamansku prevodilačku agenciju iz Genta. Raznovrsnost u poslu joj prija, ali podrazumeva i stalno “kretanje od nule”, jer nije isto prevoditi u građevinarstvu, zdravstvu ili ribarskoj industriji. To su stalno novi termini, potpuno različite oblasti koje treba savladati, drugačija komunikacija. Dragana, ipak, sve to radi sa uživanjem. Jedino, taj dinamičan poslovni ritam ne ostavlja baš mnogo mogućnosti da se negde otputuje na duže. U “Jugu” – Srbiju i Liku, gde su joj najbliži, dolaze jednom godišnje, na kratko.

oslo-bozicBožićna trpeza

– Ono što nam je bitno je da čuvamo obe kulture u porodici. Naša jela se redovno spremaju i ne preskačemo česnicu za Božić i farbanje jaja (ovde to ne rade) na Uskrs. Zovemo i razne prijatelje na slavlje. Prošle godine su bili Ruskinja, Kineskinja, Srbi, Šveđanin i Norvežani.
Imamo par prijatelja Srba ovde, uglavnom su to mladi bračni parovi, gde je muz IT, mašinski ili elektro – inženjer koji je dobio posao, a žena i deca su došli sa njim. To je sve češće u poslednje vreme i milo mi je kad neko od mojih prijatelja dođe u priliku da se oduševljava ovom mirnom i stabilnom zemljom i sa mnogo manje stresa planira budućnost za svoje dete, a i sebe. Visok standard omogućava razne blagodeti – kaže Dragana i dodaje da je život u ovoj trenutno najpopularnijoj evropskoj “zemlji iz bajke” zaista mnogo opušteniji, smireniji i lepši.

oslo-spomenikoslo-spomenik-2

Slike sa putovanja: Spomenik posvećen drugovima iz Jugoslavije

(IZVOR:http://www.srbinside.rs/?p=2679)

Jupiter and Venus visible in the sky tonight!


 

It all started when I visited the web page of the Serbian Newspaper Blic, that announced that planets are visible to the naked eye at this time of year. The page also referred to the video specially committed to Jupiter and Venus coming closer together. And – we have seen them! Through our kitchen window the Moon in its quarter was surrounded by the two shiny spots in the clear sky. This made us take a walk to the Vigelandsparken nearby, where Kjartan took these photos we hope you’ll enjoy.

These nature phenomena keep reminding us how little we all are in the big Universe.

Please specify a Flickr ID for this gallery

Chinese Lantern Festival celebrations in Oslo 2012

 

We enjoyed the celebrations of the Lantern Festival (yuanxiao jie 元宵节), that concludes the Chinese New Year celebrations for The Year of the Dragon. The whole event was organized by The Chinese Sunday School (Kinesisk Søndagssskole) in Oslo.

In addition to the amazing dancing and singing performances, all the guests had the opportunity to enjoy Chinese – Norwegian traditional lunch. It was interesting to watch big queues in front of the tables full of Chinese spring rolls (chun juan 春卷) and Norwegian sausages in “potato pancakes” (pølse i lompe), Chinese sweet rice balls (yuan xiao 元宵) and Norwegian ice cakes…

However, the sweetest of all were the students of the school who showed different artistic and sport talents, that left us all speechless and amazed. The thrill of it all reached its peak during the traditional Chinese lottery that put a smile on many faces!

Have a good Year of the Dragon!!!

 

More photos:

[miniflickr photoset_id=72157629206278169&sortby=date-taken-asc&per_page=70]

Photos by: Kjartan Ivar Paulsen

Slatko oko sveta

(Knjiga “Slatke price”, 2010. / “Sweet Stories” book, 2010)   SLATKO OKO SVETA Život treba oblizivati poput bombone, pročitala sam davno u romanu jednog od mojih omiljenih pisaca. Nakon što me je nepopravljivo Društvo Hedonista u potpunosti pridobilo za doživotnog člana, počeh da uživam u slatkom od života i prestadoh da marim za dosadne piče o kilaži. Priznajem, dijete sam držala, ali to više onako, iz zanimacije i neutažene želje za što većim podvrgavanjem disciplini. Dijete su u mom životu uvek imale happy ending – završavajući se u slatkom društvu i slatkoj palačinki, punjenoj omiljenom čokoladom i keksom. Kad bi tome dodali koju plažu negde daleko preko grane, ili sveće na stolu jednog dalekog egzotičnog restorana, sa prilogom od ananasa ili sladoleda od vanile, ne bih se bunila! Naprotiv, stalno istražujem neke nove destinacije..i priloge. Kako, na primer, zaboraviti fenomenalni ukus vafla posutih šećerom u prahu na ulicama belgijskih gradova? Kanale u Gentu, Antverpenu, Brižu niste dobro izgustirali ako pri tom niste konzumirali fantastične praline i pitko belgijsko pivo…čiji se mirisi pružaju i dalje, preko grane, sve do holandskog Mastrihta i Amsterdama gde se, sećam se, uveliko konzumira (bukvalno!) slatki pindakaas, puter od kikirikija, čest dodatak slanim palačinkama…Kad se vraćam iz oblasti Beneluksa, torba mi je, već po tradiciji, puna garderobe u kojoj su ušuškane čokolade, bombonjere i pivo braće Belgijanaca i Holanđana… A tek Pariz – Grad svetlosti i ljubavi! Nije li milina prošetati u leto ulicom Šanzelize ili po misterioznom versajskom vrtu konzumirajući pri tom jednu od onih fenomenalnih kombinacija sladoleda…vanila i čokolada se tope u ustima dok razgledate brojne izloge i živopisne slike majstora sa Monmartra….Greh je pri tom ne pomenuti neophodan dodatak francuskom doručku – slatko pecivo i voćni jogurt – breskva, jagoda, višnja (sve dolazi u obzir) i voilà! Spremni ste da započnete novi dan…Međutim, treba napomenuti i posebnu atmosferu kojom odiše Budimpešta u vreme novogodišnjih praznika. Prava je milina pustiti korak duž živopisne Vaci ulice, gucnuti glühwein, kuvano vino sa cimetom i kod uličnih prodavaca probati slani štapić, pečeno kestenje i bar sto grama šarolikih, neodoljivih slatkiša. Potom je poželjno skoknuti do poslastičarnice »Žerbo« na parče doboš torte ili pak do restorana na tanjir ukusnog gulaša koji ćete zaliti točenim pivom! Dodate li svemu ovome izlet do obližnjeg Beča, Grada Mocartovih kugli, zagrizli ste jagodu na šlagu na torti! A onda na red dolazi ona – Kina! Kraljica slatke kuhinje! Mesto rođenja sladoleda i vatrometa! Moj put na Daleki Istok počeo je slatkim zelenim mandarinama, a boraveći godinu dana, tamo daleko, preko puta Tajvana, upoznala sam se i sa mnogim drugim egzotičnim voćem. Zamislite, na primer, loptu roze i zelene boje. Jestivo je, kažu, pa uzmete nož i presečete je na pola. Jezgro je sivkasto sa crnim semenkama, a ukus sladak i osvežavajući. Ovu prelepu voćku zovu huo long guo ili voće vatrenog zmaja. Predavajući engleski jezik nekad i po stotini malih kineskih đaka u razredu, uverila sam se da zaista ne treba, kako kaže jedna od kineskih fraza, »jahati konja i mirisati cveće«. Treba polako i dugo uživati u slatkim životnim plodovima…večernjoj šetnji sa prijateljima uz ananas na štapiću…proslavljanje rođendana, konzumirajući jednu od brojnih kremastih torti iz kineske kuhinje…a kako tek zaboraviti pohovani sladoled od vanile ili pohovane banane u medu ili čokoladi? Meni su, međutim, u najslađem sećanju iz ove daleke zemlje ostali osmesi dečurlije iz jednog kineskog obdaništa… Povratak u Evropu i letovanje na prelepom grčkom ostrvu…šetnja niz sunčane krfske ulice i zarivanje stopala u sitni pesak..Zemlja suvlakija i girosa ima toliko mnogo da nam pruži! Večeri salse u latino baru na plaži uz slatku metaksu ostaju zauvek u sećanju, a pri odlasku joj kao mantru ponavljate: Zdravo, Helado, doći ću opet! Međutim, prelaz preko Atlantika i poseta Americi nikako se ne sme zaobići! Lepezi slatkih životnih uživancija ovom prilikom rado dodajem popularni barbikju na obalama svežeg Mičigena. Dok se miriš roštilja širi po okolnom izletištu, oni najhrabriji se kupaju u jezeru…Posebna poslastica jeste kafa za poneti sa ukusom lešnika, dok u veselom društvu uživate u šopingu na trećem spratu jednog od brojnih tržnih centara! O, evo ga! Buni se jedan od najlepših gradova na svetu što još nije pomenut, pa moram opet da se vratim u Evropu. Prag. Kristalni grad drevne Bohemije svetluca u noći dok večerate u letnjoj bašti restorana koji gleda na Karlov most…Kada se nađete na ovom božanstvenom mestu, trpićete slatke muke – vremena nikad dovoljno, a treba posetiti Muhin muzej! Popeti se na vrh kule na Karlovom mostu i iz ptičjeg ugla uživati u pogledu na ovu jedinstvenu prestonicu! Probati rakiju beherovku i češki gulaš! Ili neodoljivi pivny sir! Dok vam tost sa sirom krcka pod zubima, najbolje da ga zalijete kriglom jednog od fenomenalnih čeških piva… Kad smo kod krigli, poseban šmek za pivopije je popularni Oktoberfest u Minhenu. Dok se šetate kroz veselu i raspevanu gomilu lederhozena i dirndl haljina, pivom možete zaliti razne »zanimacije za zube«; od pereci i popularnih wursten kobasica, preko prženih badema prelivenih čokoladom pa sve do srca od šećera koji vam poručuju »grüssen aus Munchen« ili »Ich liebe dich«…Potom, kada orkestar pod šatorom da intonaciju, zagrliti sebi najdraže i nazdraviti za zdravlje i lagodan, sladak, život! Sever Evrope takođe ima svojih slatkih momenata; u Norveškoj, na primer, dan počinje smeđim sirom od kozjeg mleka i haringama na ukusnom pecivu, popodne možete »začiniti« poseti jednom od brojnih muzeja i parkova kojih samo u Oslu ima za svačiji ukus, a kasnije vas čeka večernja šetnja uz obalu Oslofjorda, dok slušate kako vetar lagano njiše brodove pristale uz dok. Ogladnite li u međuvremenu, svratite u jedan od izvrsnih restorana gde vam se na tanjiru može naći dimljeni losos ili kuglice od mlevenog mesa sa dodacima od krompira i drugog povrća. Za dezert potom možete birati (ali je teško izabrati!) između, lefse, norveških palačinki, popularnih vafla sa džemom i šlagom ili raznih poslastica od jabuka i drugog voća…Vreme je za zdravicu? U ovom slučaju, društvo spremno sipa žestoki akevitt u čaše i uzvikuje »Skål!«. I na kraju, kada dođe vreme za povratak na dobri stari Balkan, jedno je sigurno; najslađi su topli porodični zagrljaji i – bakina kuhinja! Dok se u loncu kuva nešto »sa kašikom«, prepričavate doživljaje i u mislima ponovo oživljavate neprocenjiva poznanstva i prizore kojih ste se nagledali tamo na sunčanom Jugu…na egzotičnom Istoku…na dinamičnom Zapadu…i na osvežavajućem Severu naše slatke planete! Dragana Vignjević

(Tekst je aprila 2012.g. objavljen i u casopisu “Svet turizma”):

slatko oko sveta