Ништа ме не кошта да пробам.
Објављено: 6. децембар 2011. од стране магазин Студент под Писма читалаца
Хој, Белгијо, међу пивом и чоколадом!
Да нешто разјаснимо – не бих ја никада ни провирила ван Србије да нисам имала снова. Још као студенту Филолошког било ми је „суђено“ да слушам приче о иностранству и путовањима и, хвала Богу, нисам се ни жалила на то. И док је већина „тупила и тупила“ како „ником није лепше него нама“…нека хвала, ја сам себи на папир давно уцртала тачку – што би наш народ рекао „зацртала сам себи судбину“. Колико ме сећање служи (не судите ако не морате, друга година мог кратког студирања се десила пре девет година), тој једној тачки (тамо негде, на крају планете) придружило се још много њих. Видела сам да немам куд, боље да себи прекратим муке. Стога сам се коначно и званично одлучила – кад тад, не знам када, не знам како – живећу у инсотранству живот који ја бирам! Завирила сам тада у џеп (новчаник иначе ретко користим а тад га нисам ни имала – шта у њега да ставим?): имам све укупно 30 динара до краја недеље, подстанар сам, породично благо једнако је минусу и гомили дугова, што ће рећи: само једна у гомили забрињених младих глава у Србији.
Једини начин да први пут у животу употребим пасош (који сам иначе добила у децембру 2001), била је – стипендија. Једини поштен начин да се дође до стипендије јесте знање. До знања се стиже уз помоћ књиге. Технички гледано, четири проста корака. Ја сам одлучила да кренем тим путем и веровала сам у себе. Стрпљење, прагматичност и вера у себе је све што вам треба. Све остало долази и пролази и оволики увод пишем због свима нам познате ситуације у земљи и нашим животима.
Тако смо једне зимске вечери попуњавали формуларе за стипендију која се додељује за летње курсеве холандског језика у Холандији и Белгији. Ништа ме не кошта да пробам, рекла сам у себи, предала попуњен формулар и потпуно заборавила на то…до једне топле мартовске вечери, када сам у сандучету открила коверат, на коме је писало „BUITENLAND“ („иностранство“, на холандском). Тако је све кренуло. Коначно прилика да учим у иностранству и видим свет!
Нажалост – или на срећу: ко зна шта ме још у животу чека (узмимо у обзир да одавно више не живим у Србији) – курс је трајао свега три недеље, па немам баш толико искуства да пишем о студирању у иностранству. Међутим, имам доста да кажем о искуству у размени студената, свакодневном боравку у међународном студентском кампусу , предности боравка у страној земљи за оне које уче стране језике.
Курс који сам ја похађала у јулу 2002. био је организован од стране универзитета у белгијском граду Хаселту. Било нас је стотину из 26 земаља у свету (могуће да данас то важи за већи број земаља, с обзиром на географске промене). Уживала сам пре свега у боравку на једној од тачака планете (поменутих на почетку текста!) , где има места за свакога, за сваку културу, обичај, језик. Најбољи пријатељи су ми стигли право из Индонезије. Повезивала нас је жеља за знањем холандског и фламанског језика и културе. Били смо на правом месту, свакодневно слушајући занимљива предавања, често путујући на излете, упознавајући се са историјом тих земаља и бројним музејима и изложбама, али и са градском ноћним животом, белгијским поносом – чоколадом и пивом и свакодневном вожњом бицикла, упркос нестабилном времену, типичном за Белгију.
Било је то једно право животно искуство и за мене су се од тада отворила врата кроз која сам често пролазила. Од тада, није прошла ниједна година да бар једном нисам провирила „преко гране“ и, верујте, нико ме није финансирао. Доста сам радила сама, не само послове, већ и на успостављању бројних иностраних контаката и коцкице су се склапале, једна по једна. Било је момената, наравно, кад бих се превише наслушала прича „из шупљег у празно“, па сам мислила да нећу успети. Међутим, човек је сам ковач своје среће и нико ми није био крив што сам допуштала да ми се „ремете кругови“. Буде па прође, па сам увек изнова радила на својим сновима и сад више немам тих брига.
Верујте, кад нешто радите срцем – то се види. Види вам се на лицу. Види се око вас. Постављате питања. Сваки дан нешто откривате. Комуницирате и размењујете конструктивна мишљења са људима. Паметним људима. Кад сте на правом путу, само са паметнима можете да се распричате. Дакле, знаћете кад је то то. Морате да знате шта нећете, а шта хоћете од живота. Ако је то студирање у иностранству, латите се књиге, будите радознали али размишљајте једноставно, гледајте много даље од прста пред носом и верујте у себе! Само напред!
